Слово
Не остависмо стопу очевине
Коју на ровове нисмо раскопали,
И сада зовка из раскућевине,
Пита чиме бисмо раскоп закопали.
А ми немамо ни једнога зглоба
Који одавно нисмо разглобили
Камоли земље изван раздеоба
У коју бисмо разгроб угробили.
Као што Нојева није голубица
Нашла суво где би кљуном укљунула
Тла без заклања и без размеђица
Нема колико би се труном утрнула.
Где крв укрвити и ров уровити
Кад ров у ров неће ни у јаму јама,
Јамина се јама не да ујамити
Ни стара мржња новим мрзијама.
Откад смо дали предност поделама
Зјап из зјапа зјапи, раскућ из раскућа,
И сад нас више нема ни у нама
А трње нас је изгнало из кућа.
Ум нам је обурдан, мисли рашњиране,
Дно је на врху, а темељ на крову,
Господе, нанижи ниске разнизане
Одржи расуло у новоме Слову.
(1988.)
Нема коментара:
Постави коментар