недеља, 29. април 2012.

Слово



Слово 

Не остависмо стопу очевине
Коју на ровове нисмо раскопали,
И сада зовка из раскућевине,
Пита чиме бисмо раскоп закопали. 

А ми немамо ни једнога зглоба
Који одавно нисмо разглобили
Камоли земље изван раздеоба
У коју бисмо разгроб угробили. 

Као што Нојева није голубица
Нашла суво где би кљуном укљунула
Тла без заклања и без размеђица
Нема колико би се труном утрнула. 

Где крв укрвити и ров уровити
Кад ров у ров неће ни у јаму јама,
Јамина се јама не да ујамити
Ни стара мржња новим мрзијама. 

Откад смо дали предност поделама
Зјап из зјапа зјапи, раскућ из раскућа,
И сад нас више нема ни у нама
А трње нас је изгнало из кућа. 

Ум нам је обурдан, мисли рашњиране,
Дно је на врху, а темељ на крову,
Господе, нанижи ниске разнизане
Одржи расуло у новоме Слову. 

 (1988.)



Нема коментара:

Постави коментар