Прича о
Светом Сави
Кад је
Свети Сава ишао по земљи,
Још пре
свога рођења,
Док се
звао Растко,
Као што
иде и сада,
Само га не
видимо,
А можда је
то било и доцније.
Кренуо је
Савиним стопама,
Ка Савином
извору
На Савином
врху
Куда и ми
идемо,
Јер другог
пута и нема.
Када је
негде око Савина дана
Наишао
Савином страном,
Напали су
га пси,
Као што и
сад нападају
Свакога ко
се упути Савиним траговима.
Путник је
најпре саставио три прста,
Како је
одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их
законом
Од кога су
још више побеснели,
А ни до
данас нису узмакнули.
Онда се
сагнуо да дохвати камен,
Али камење
беше замрзнуто,
Свезано за
земљу студеним синџирима,
Јер беше
јака зима,
Као и ове
године,
Као увек
око Савина дана.
Већ су
разносили Савина стопала,
Савин кук
и Савин лакат,
По
продолима и јаругама земље
Због које
је подељен свет,
Кад је
Свети Сава отпасао мач уста,
Једино
оружје које је носио,
А које је
и нама оставио,
Говорећи
ове речи:
— Нека је
проклета земља у којој су
Пашчад
пуштена, а камење свезано.
Нема коментара:
Постави коментар