уторак, 22. мај 2012.

Ђе рече Јапан




Ђе рече Јапан

Ђе рече Јапан
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам
Да те гледам у очи
Као да те слушам
А да те не чујем
Него пуним уста
И смишљам шта ћу рећи
Чим испрегнеш језик
И потуриш причу.

Барем мени не треба зборити
Како то не ваља
И како би требало паметније
Понекад и другог чути
Колико би било боље
Да сам друкчији
Било би боље за другога
Али за мене не би
Свак мисли шта је за њега боље
Једино бих могао слушати
Кад бих могао некако
Сам испред себе стати
И сам себи причати све испочетка.

Не свиђам се ја ни себи
Мени је то најмање мило
То ме и збуњује
Нико то не мрзи колико ја
Мени то најтеже пада
Ту сам ја највише оштећен
Али зар да чекам док оштете причу
Да је ни Бог не може поправити.

И кад нешто питам
Одговор ме не занима
Чиним се чуо а не чујем
Знам шта бих чуо
Не тиче ме се шта ко мисли
Него шта ја мислим
Не знам шта ја знам
То једино не знам
Али шта мисле и знају други
Знам колико они.

Да ти нешто кажем
Пре него што почнем говорити
Радо бих те слушао
Нема збора
Само кад бих могао
Да имам кад
И да сам без језика
И да ми није познато
Пре него што почнеш
И шта би рекао и како би завршио
Али и кад ћутим ја говорим у себи
А оно што кажем гласно
Само је крњатак од тога
Зато ми је лакше да кулучим и крампам
Него да слушам
Пуна језика и препуњених образа.

Ћути барем ти
Златоуст си кад ћутиш
Фин си док не проговориш
Греота је да говориш
Кад ти ћутање није терет
Друго сам ја
Ја говорим од невоље
Да ме језик не удави
Не дам да ми кидишу на језик
И да ме разјезиче
А нећу ни ја дуго
Па причај кад одем.

По годину сам себе наговарао
Да некога саслушам
Баш да видим шта ће рећи
Али чини ми се није ни зинуо
Палац ме престигне
И почне мигати по чарапи
И не могу му ништа
Ја хоћу а палац неће
Гледам га и борим се с палцем
Сав сам под узбуном
Смешкам се али не ономе што прича
Него нечему другом
Бојим се видеће с ким се борим
А знам Бог ме гледа
И мислим палац је паметнији
Нећеш га слушати ако си чоек.

И кад слушам
Трудим се да не слушам
И кад се с неким сагласим
Љутим се на себе
И што сам слушао
И што сам се сагласио.

Душа ми је да кажем наопако
Стидим се да говорим правилно
И нећу да ме поправљају
Знам да се тако не каже
Али ако кажем онако како се не каже
То није оно што хоћу да кажем.

Причају а ништа не говоре
Чим једну изговоре морају за њом
А не знају која им је следећа
Ни куд им која иде
Отме им се језик па чекетају
Једно почну а друго не заврше
Све тетиљанције и побркотине
Заглаве се ко вода у грлићу
Кркљају као преврнута боца.
Нико никога и не слуша
То су приче
Не чују себе а не другога
Него људи лажу
За неке лажи је штета што су лажи
Али ја да лажем нећу.

Тобож слушам плетипричу
Плетипричалица
А да их питаш шта је ко рекао
Ни један не би знао
Свако би причао своју причу
Ово свак зна а само ја признајем
Нико ме не гони него ја хоћу.

Нико са мном не може
Неће то нико да трпи
Сви су ме оставили
Не волим никога
А најмање себе
Уско ми је под небом
А камоли у прсима
Немам никог сем себе
А себе сам најжељенији
Не уме нико да ме чује
А једва себе слушам
Сам сам себи досадио
Један се био нашао
Као ово ти
И издржао што не би нико
И купио ме с тим
Али и он је ту скроз завапијо
Не могу више
И искорачио преко врата
Преко којих ћеш искорачити и ти.

Нико ми не долази
Нити ја коме идем
Поједнога уватим
Као ово тебе
И причам му док не утече
А ондa причам сам са собом
Побијем тојагу преда се
Па се на њу издирем
Речима се замајавам
На језик се дочекујем
Да се жив чујем
До ћутне минуте
А све причам не бих ли се сетио
Онога што сам заборавио.

Ако ћемо поштено
Ни с ким и не причам
Сем сам са собом
Кад имам у себе поверења
Не могу без никога
Ништа ни рећи ни знати
Мало ко може без икога
Ни дрво без дрвета
Ни чоек без чоека
Али понеко може
Ка бор осамник
Е то дрво је јунак
И чоек је чоек
Ако може сам.

Нешто бих те питао
Да ми право кажеш
Али ти ћеш рећи
Хоћу ако знадем
И ако је за казивање
Као да бих те ја питао
Оно што не знаш
И што није за казивање
Па што да те питам
Кад знам шта би рекао.

А ти знаш да ја знам
Шта ти знаш и шта не знаш
И шта је за казивање а шта није
И да хоћеш да причаш причао би
Не би чекао да те ја питам
Зато ћу ја све сам испричати
А ти слушај и немој ме прекидати
Само лади уста и климни главом
Је ли све онако како сам рекао
Јесам ли шта изоставио и оштетио
Па ако јесам причаћу изновце.

Све хоћу да ти кажем
А увек заборавим
Узгред буди речено
Не кажем ја теби ништа
Него гледам у тебе
Не у тебе него у твом правцу
Па се чини да теби причам
А ја не причам никоме
Него причам своју причу
А где год гледам
Видим оно о чему мислим.





субота, 5. мај 2012.

Лелек мене




Лелек мене

Боже драги, немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!

Никад није било једне главе
Да је могла јаче заманути,
Нит ће икад биши љуцке душе
Да ће моћи дубље заумити,
Покренути велику посијеч,
Себе и свој народ изустити
И ту ријеч да може покрити
Одржати и окријепити!

Само челник има шта да каже,
Онда када све тек треба рећи,
Српокрилим, првим ријечима,
Прволиком невином првином,
На наречју љепшем од живота,
На коме је Господ свијет стваро.
Док немаше другога језика
На коме је то боље речено!

Шта ће ново ако имаш старо
Прије себе и нас написано,
Које ти је свак напамет знао,
Па се можеш придружит прецима
Исте пјесме истим ријечима
И сузама на истим мјестима!
Коме треба каква друга књига
Тај и није из овог народа!

Ко је једно а сада је друго
Нико не зна шта ли ће још бити
И своје је мртве погубио!
Куд с Његошем послије Његоша?
Да онако није загрмио
Могли бисмо муцат испочетка!

И нијесмо амо убјежали
Да живимо ни да останемо.
Није нама гроб земље — имање.
Толико смо с обуће отрли.
Њесу нам грсти прље — њиве
Ђе не може родити ни ручка.
Толико смо о врату носили
Да на своје мртве усипамо.
Толико смо под нокте имали
Кад у овај утек ускочисмо
Уским путем с великим бременом
Да својијем језиком зборимо!

Није нама тор репова — живо,
Нити кото качамака — жито,
Сламка сламе и струк траве — пића,
Конак дрва — дрвљаник и гора,
А навиљак држгоре — мрчава!
Камен у дом — начин и мобиље,
Дивокоза — мал, рогато благо,
Кош — житница, крошња — окутњица,
Капа зрна — фрут, род и година!

Није за нас бољиглава — цвијет,
Суза воде — извор, цурак — поток,
Подланица — поље, плеће — вјера,
Стега — закон, гудуре — слобода,
Права рука — највећа вјештина,
А оружје — пчеле и камење!
Прамен магле — небо, пут — стопаник,
Двије сабље — војска и род народ,
А педесет крша — отаџбина!

А камоли да је пут — путеви,
Вјера — вјере, а народ — народи,
Вода — воде, а цвијет — цвијеће!
Све је у њој једно и једито,
Једнопоно, цијелац, унина,
Препунано смоле и натоке.
Ту множине никад није било!..
Нијесу нам њедра шљива — воће,
Низ јагода, ћуба с трешње — стима,
У Котор их на комад продаје.
Ни постеља — обојак на уво
Прије но те гранама покрију.
Нит је наше јело — цркавица,
Дивљи шипак за славу начињеш.
Ђеца једу о глади зидове,
Млади камен и квасне литице.
Наша мука ваља за причешћа.
Нити су нам међаши — границе,
Чију сваку стопу с јсдне стопе
Дужим прутом можеш одбранити.
Шта ће међе када нема земље
Но дубимо да нас више стане
И сандуке усправно спуштамо!

Нијесу нам катуни — градови,
Ни шанчеви — куле и дворови,
Ни мишаре и мегаре — куће!
Нијесмо се за ово рађали,
Ни живјели, нити умирали,
Ни гинули да би сачували
Што нам нико не би ни узео!

Како ли су људи двобојаши
На пушнице спали поземљуше?
Откуд витез да виси о гори
Ђе се росом са лишћа умива,
А кошуљу на мравињак држи
Да се тако од вашију брани?
Људурина у скит без прозора?
Горостасник у потлеушицу?
Гороломник у трулој утврди
Ђе му киша пада у кашику?
Поглавари у дубирозима
У малени бивак ко лобања
Да би сваки мого упртити!

Какви су то кућићи без кућа,
Дивногорци, племићи, властела
Што још није куће начињела
А није им ни једна довољна!

Богатство је наше неђе друго
И чека нас кад се поврнемо.
Мјесто ствари — носимо утвари.
Што имамо — то нам је за пута.
Ође ће се рађамо и мремо
Ту смо само од данас до сјутра
Ево пешес стотина година
Вазда спремни да се поврнемо!

Турчин оде окле је и дошо
Па на својој земљи сада клања.
Њин Падиша мртав кући дође,
А наш Царе из гроба не уста.
Не одосмо намо ни онамо,
Полумјесец више нас остаде.
Крст на Небу никад не изгрија.
Остадосмо у збјег без Турака.
Пећине нам постадоше куће.

Сад је наша домовина свуда,
А коме је свуда — он је нема.
Шта ли може бити жалосније
Од изгнаног војника и краља?
Ђенерал је сличан посилноме,
Ко је који само они знају.
У њихова права и чинове
Једино се они разумију.
Само они којим наређују
Знају шта се одиграло с њима.
А што дуже живе изагнани
Све су гори и неприроднији
И све их је теже објаснити.

Бродоломник на пусту острву
С навикама прије бродолома.
Са оружјем из оних времена,
С чиновима поражених војни
Са потпором срушених престола,
Са заплећем несталих држава
И правима из бивших закона.
Под заклетвом Цару кога нема.
С траговима велике несреће
Која их је овамо довела.
С захтјевима, ставом и надама
Као да се ништа није збило.
Ту чекају на обнову Царства
И заузму пријашње столице.
Ко царевић у просјачке рите
Што упорно тврди да је царев,
А сви му се смију и спрдају.
Што се више љути и заклиње
Све му мање и теже вјерују.
Тога двора више ниђе нема,
Неки кажу — није га ни било,
А сви знају да га неће бити.
Сваки други крај је погинуо!
Он једини за то није чуо!

Вријеме је понајдубља вода.
Најгоре се онај утопио
Ко у његов котловар потоне.
Вртивода та кога насвоји
Задовијек неће изронити.
Кад изрони — грдан га израња
Вас га свијет прстом показује,
Ко пепео минулих времена,
Као слику некадашњих људи,
Ко остатке несталих свјетова,
Ко привиде и живе мртваце.
 -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -

Нико није оно што је био.
Најгоре су прошли Црногорци.
Црногорци — само Црногорци,
А с том струком више посла нема.
Поносни су јер су Црногорци
То се рађа, не зарађује се!
Доста им је што су Црногорци
То се чува, а не постаје се!

Све што бива шта је при ономе
Што је некад бивало и било?
Што је било ко да није било,
Камо среће да није ни било!

Нити има новога живота,
Нит се може завршити стари.
Нити може постат нити престат,
Ни да буде нити да не буде,
Она не зна ни ко је ни шта је,
Постоји ли ил је вјеровање?

Срећни сине од несрећне мајке,
На несрећи општој ко се срећи,
На раскућу ко кућу окући,
Никада му неће бити срећна,
Да је срећна била би чија је!

Ко пристане да је роб и слуга
Никад добра слуга неће бити.
Свако ће јој неку ману наћи.
Кад се лиши вјере сиротиња,
Одрекла се онога што има
И постала пука сиротиња!
Онда јој се лако одрећ свега
И за мале паре све продати.
Од свега јој само преостане
Нешто мало подуже цријево
Од голците глади издужено!

Да је неко други ко ми што смо
Ко би му се од нас слађе смијо?
Ко ли би га више презирао?
Ко би боље то од нас умио?
Замислити себе не можемо
Као оне с којим се спрдамо,
А више им но себи сличемо!
Да је ико што и ми чинио
Само ми му не би опростили!
Боже, да смо иоткога јачи
Били би му највиши крвници!

Прво бјеху људи и јунаци,
Па синови људи и јунака,
Па унуци
И бијеле челе,
Па све даље
И даље
И горе
Од негдање славе и јунака!

Бјеше храбра,
Слободе иштућа,
Непокорна,
Витешка
Па Черна,
На крају је постанула црна,
А црна је јер је саждевена!

Црна црна црна
Гора гора
Црна гора
Све црња и гора
Док постаде црна, Црна Гора!

Црна Гора —
Да нема куд црња,
Црна Гора —
Да не може гора!

Да нас не би, свијет не би знао
Да постоје горди конобари,
Подворници с хајдучким брцима,
Подајници с чонтом међу очи,
Превјерице с коротним капама,
Преливоде с дигнутим главама,
Подрепнице усавардачене,
Поносници постељоиздавци,
Планинштаци смрштени ласкавци,
Подложници гласни јапајајци,
Поткожници с крупнијем грлима,
Празнозбори немаништеници,
Крбурани с глатким ријечима,
Придворице које подмигују,
Испршени кицоши што просе,
Обретници и покајаници,
Једноумци и задуженици,
Букалице тморе ћаскалице,
Набурена космата цуњала,
Издајници у народној ношњи,
Нејакима не дају преда се,
Пред јакима са главом пода се,
Мрдочели припузни подљуди,
Кезизуба небраћа, одљуди,
Уз гусле ће молбу поднијети,
Двострук оро ко чочек играти,
Ђецу вјешат а власт поштивати,
Молећи се Богу дволичити,
Лелечући нешто шићарити!

Сва је наша прича допричана.
Никаквога продужетка нема.
Нит се може нов почетак наћи,
Нит је ваља препричат друкчије.

Задовијек са њом је свршено.
Преци за нас немају завјета.
Њихово се домислит не може.
Са нама је њима угашено.

Они су нам одиста очеви
Ми нијесмо њихови синови,
Постали смо као луда ђеца
Свак нам може бит отац и вођа.

Да нас има —
Као што нас нема,
Да можемо —
Ко што не можемо,
Да хоћемо —
Као што нећемо,
Да све није —
Онако како је,
Да је дао Бог —
Као што није,
Па да јесмо —
Као што нијесмо,
И да није било —
Као што је —
И да оће бити —
Ко што неће,
Тако би се наново родили,
Име и црн образ осветлали!